POSLEDNJE VESTI:

Nekada davno, vitezovi, veliki junaci, borci za plemenite ideale, jahali su konje i na njima putovali u daleke krajeve. Na konjima se danas ređe putuje, a ređe se i ljudi izjašnjavaju kao vitezovi. Ipak,  po negde se još uvek mogu sresti izvesni putnici, na nekakvim neobičnim, modernim konjima (sa točkovima i pedalama?!) koji i dalje uporno jašu naokolo, i pripovedaju ljudima koje sretnu usput o čudesnim, gotovo nestvarnim dogodovštinama. Ti „heroji našeg doba“ veliki su ljubitelji prirode, vole da posmatraju zalaske sunca, da osluškuju žubor reka i da osete mirise vetrova ravnica, baš kao i oni stari heroji koje znamo iz priča.

Jednom prilikom, sasvim slučajno, kroz naš kraj je prošla jedna takva čudnovata povorka. Rekoše nam da su oni Vitezovi od Zelenila, ili tako nešto, i upitali ima li kod nas negde bunar sa hladnom vodom. Sunce je peklo tog dana, trebalo im je osveženje. Komšija Gavra mi reče da ih povedem kod dede na bunar da se okrepe. Baba im je poslužila breskve iz naše bašte i poterala me da brzo odem i naberem još. Putnici su bili jako zahvalni i sa slašću se gostili. Baba i deda su započeli priču sa njima, a ja sam brala što sam brže mogla, ne bih li se što pre vratila među njih i čula o čemu govore. Zanimalo me je da čujem ko su oni i odakle dolaze i zašto se muče putujući na tim „konjima“, kada već odavno svi voze automobile. Napunivši činiju do vrha, pohitala sam nazad i dala je babi. Ona mi reče da odem i da poslužim goste. Smeškajući se i zahvaljujući uzimali su voće. Hvalili su našu baštu i divili se lepoti okolnog predela. Objasnili su nam da vole da voze bicikle i da je to najbolji način da razgledaju prirodu i uživaju u njoj, jer ne idu brzo kao automobili, ni sporo kao pešaci. Jedan od njih me upita da li ja imam biciklo i da li ga vozim. Bila sam ponosna kada sam pomislila na svoju biciklu i stidljivo odgovorila da ponekad na njoj idem u školu. Neko je na to primetio da sam rekla „bicikla“ i ja se zbunih, pomislivši da nisam nešto pogrešno rekla. Oni su pak uz šalu zaključili da nisu sigurni da li je ispravno reći bicikl, bicikla ili biciklo, i da to sasvim sigurno mora da znači da je to jedno univerzalno prevozno sredstvo i da zato treba svi da ga koriste. Nisam bila sigurna šta znači „univerzalno“, ali sam se prećutno zaključila da i deca mogu da voze bicikle, a automobile samo odrasli. Setila sam se i da moji baba i deda ponekad odu do prodavnice biciklom, jer ni oni ne umeju da voze kola. To valjda znači univerzalno.

Nastavili su da pričaju sa babom i dedom. Ispostavilo se da voze po nekom zadatku. Pominjali su nekakva čudovišta koja postoje ne samo u našem kraju, već svuda po svetu. Oni putuju kako bi pronašli gde se kriju ta čudovišta i kako bi ih istrebili. Objasnili su nam kako ta čudovišta izgledaju – to su kao neke ogromne građevine od smeća, koje ljudi grade na poljima, u šumama i rekama. Tih čudovišta se treba paziti, jer iako ih ljudi sami prave, ona porastu, postanu kao pravi divovi i onda rade ružne stvari zemlji, i vazduhu, i vodi, biljkama i životinjama, a na kraju i samim ljudima koji su ih napravili. Rekli su nam da se pazimo đubreta, jer je ono opasnije nego što mi možda mislimo. Meni je tada palo na pamet ono mesto, na pola puta od kuće do škole, na kojem uvek ima jako puno đubreta, u jarku, pokraj stazice, na kojem svi moji drugari i ja uvek zapušimo nos, i brzo protrčimo, zato što tamo jako smrdi. Tamo sam jednom videla čak i pacova, a buba i muva uvek ima mnogo. Jednom su se Goća i Aleksa potukli kod tog mesta, i Aleksa je gurnuo Goću u smeće. Posle toga su svi u školi pričali kako Goća ima šugu, i niko nije hteo da mu se približi skoro tri dana! Po tom smeću jedino rovari Luda Desa, i tamo nešto traži i skuplja. Ali ona je jako siromašna, i nema nikoga, pa mora to da radi. Nju deca nekada začikavaju i niko ne voli da bude mnogo blizu nje, jer i ona jako smrdi. Razumela sam zašto oni kažu da je đubre čudovište, stvarno jeste, mada nema zube i kandže. Ipak, te njegove muve znaju da ujedu.

Nije mi samo bilo jasno kako se Vitezovi bore protiv tih čudovišta. Koliko sam uspela da primetim, nisu sa sobom imali nikakvo oružje, ni sprave kojima bi mogli da savladaju te zveri. Utom je jedna žena koja je vozila biciklu, izvadila od nekud nekakve šarene zamotuljke. Dala je babi i meni po tri, crveni, plavi i zeleni. Ništa nisam razumela. Pitala me je da li znam šta je to. Pogledala sam malo bolje i videla da su to kese za đubre i pomislih da mi se više sviđaju kad su tako šarene, nego one crne, koje smo ponekad koristili u kući. Baba i deda su takođe znatiželjno posmatrali darove. Nesigurno odgovorih da su to kese za đubre. Blizu si, reče ona, ali to nisu kese za bilo kakvo đubre. Tada se i ostali uključiše u razgovor i počeše da nam pričaju o tome kako se oni zapravo bore protiv čudovišta. Ispričali su nam priču o nekakvoj „reciklaži“. Čula sam tu reč pre, ali nisam znala šta znači, mislim da nisu ni baba ni deda, iako su klimali glavama kao da znaju sve o tome. Svi smo ih slušali. Neki ljudi su izmislili neke nove mašine koje mogu od stvari koje bacimo u đubre, da naprave nove stvari, koje više nisu đubre, nego ponovo mogu da se koriste. Od plastične flaše koja nam više ne treba, može da se napravi plastična čaša. To je valjda kao kada je mama, onomad, od svoje stare haljine, koju više nije mogla da nosi, napravila bluzu, koju sad stalno nosi po kući. A i tata, kad god mu se pokvare kola, uzima stare delove sa auto otpada. Tamo ima puno kola koja su se raspala, ali im neki delovi još uvek rade, pa ih ljudi koriste kada se njima pokvare kola, ali samo ako nisu skroz raspadnuta. To im valjda dođe jeftinije. Te kese koje su nam dali služe da se u njih ubacuje papir, plastika i metal, u svaku kesu po nešto od toga, jer kada mi odvajamo đubre u posebne kese, ono se lakše reciklira. Zamolili su nas da i mi kod kuće, ako nam nije problem, tako odvajamo, a meni su rekli da odnesem kese u školu, da ih dam učiteljici i da joj objasnim za šta služe. Mislim da su hteli da nam kažu da im je potrebna naša pomoć u borbi protiv tih čudovišta, jer su ona stvarno jako velika. Bilo mi je zabavno da pomislim da ću i ja da budem Vitez koji se bori protiv čudovišta sa tim šarenim kesama. I onda ako svi zarobimo po malo od tog čudovišta u svoje kese, ono će se sigurno smanjiti, i neće više biti tako opasno. A možda će manje i da smrdi.

Vitezovi su morali da krenu dalje. Bilo je neophodno da što pre priteknu u pomoć jednom majstoru za televizore iz obližnjeg sela, koji nije znao šta da radi sa starim, pokvarenim televizorima. Taj čovek je, izgleda, bio u velikom problemu, jer je morao da skladišti televizore u dvorištu, a njegovoj ženi, odgajivačici cveća, se to nimalo nije sviđalo. Hitali su da ispitaju slučaj, i da vide mogu li mu ikako pomoći. Poželeli smo im puno sreće. Zajahali su svoje konje, i u koloni u kojoj su i pristigli, napustili naše dvorište. Dugo sam stajala na ogradi, posmatrajući put kojim su oni otišli. Posle nekog vremena, preko puta opazih Ludu Desu kako šetka sa svojim kolicima punim kesa. Možda je ona još odavno upoznala Vitezove i čula njihovu priču, pa im pomaže u borbi. Možda je i Desa Vitez od Zelenila, ali neki prerušeni, kao neki njihov tajni agent, jer, ama baš ništa na toj ženi nije bilo zeleno! Vrlo moguće da je ona prerušeni Vitez. Nisam ni sigurna zašto su je u selu zvali Luda. Možda zato što smrdi i skuplja đubre. Nadam se da će Desa jednom odlučiti da svima kaže da je ona zapravo Vitez od Zelenila, samo da je na tajnom zadatku.

Višnja Pečenčić je jedna od učesnica Trećeg ekološkog biciklističkog karavana Oplaneti se! Recikliraj, sa 14 biciklista (7 devojaka i 7 momaka) i umetnicima Cirkusfere, koji je krajem juna 2012.godine, na putu dugom 400 km obišao 6 gradova u Srbiji. Karavan se tokom 5 dana kretao od Gornjeg Milanovca, preko Valjeva, Šapca, Obrenovca i Inđije, do Bačkog Petrovca. Učesnici karavana su prenosili ekološke poruke o važnosti reciklaže i pozivali građane, organizacije, institucije i reciklažne biznise da se aktivnije uključe u prikupljanje reciklažnih sirovina.

Biciklisti su dolaskom u svaki grad, delili građanima kese za razvrstavanje otpada, sa internet adresom Reciklažnog adresara, jedinstvene baze podataka o reciklažnim ostrvima u Srbiji. Zajedno sa bicklistima, umetnici Cirkusfere zabavljali su građane ekološkim predstavama. U druženjima umetnika i biciklista u svim gradovima koje je karavan obišao učestvovalo je oko 2000 građana.

Podeli svoj utisak o ovome sa nama: