POSLEDNJE VESTI:

U knjizi “Ekološka inteligencija”, Danijel Goleman kaže: “ekološka inteligencija nam omogućava da primenjujemo ono što naučimo o načinima na koje ljudske delatnosti utiču na ekosisteme da bismo nanosili manje štete i ponovo živeli održivo u svom kutku”. A svi mi, imamo taj neki svoj kutak: urbani, ruralni, poznat, nepoznat, veliki i bogati, mali i siromašni…kakav god da je, naš je kutak! I ljubav prema tom kutku, kao i prepoznavanje faktora koji ga ugrožavaju, nam je, u većini slučajeva, inspiracija za akciju. Pa tako i za ovo, akciju razvijanja ekološke inteligencije.

Kada pitate građana/ku Srbije šta je najveći problem životne sredine većina će vam odgovoriti: otpad! U Boru ili Pančevu verujemo da će se većina građana izjasniti da je problem zagađenost vazduha, ali otpad je sigurno sledeći na listi.

Otpad je posledica naših aktivnosti. Mi ga stvaramo, mi odlučujemo koliko ćemo otpada imati i šta ćemo sa njim uraditi. Ukoliko smanjimo stvaraje otpada, imaćemo znatno manje posla oko njegovog zbrinjavanja. Zato je važno da mislimo na očuvanje životne sredine čak i dok kupujemo u prodavnici.

Sa druge strane, jako je teško organizovati život na način da ne stvaramo otpad. Zapravo, postoji znatna razlika u vrsti i količini otpada koja se proizvede u urbanim i ruralnim sredinama, što je povezano sa načinom života. U ruralnim sredinama organiski otpad se proizvodi u velikoj količini, ali se koristi za kompost, ishranu životnja itd. Hrana se u ruralnim sredinama nabavlja sa manje ambalaže, te se stvara manje otpada.

U urbanim sredinama, pogotovo velikim centrima, situacija je komplikovanija. Većina stanovnika velikih urbanih sredina je prinuđena da kupuje proizvode sa dosta ambalaže i stvara dosta komunalnog otpada. U ovim slučajevima, reciklaža je svakako rešenje. Idealno bi bilo, u smislu zaštite prirodnih resursa, smanjenja zagađenja i stvaranja zdravije sredine, smanjiti količinu otpada koji stvaramo. Ali idealnu situaciju je teško primeniti u stvarnosti: živimo u potrošačkom društvu, i za promenu svesti ljudi potrebno je uložiti dosta napora i vremena.

Zalaganje organizacija civilnog društva za adekvatno upravljanje otpadom, sa ciljem zaštite životne sredine i očuvanjem resursa, je složen zadatak. Mi, zapravo, radimo na razvijanju ekološke inteligencije. Zadatak nimalo lak!

Ali, dešavaju se promene. Malo po malo, tokom ili posle naših akcija, u nekom “kutku”, čujemo glas građana: “Drago mi je što sam detaljnije saznala kako se selektuje i reciklira otpad. Trudiću se da to prenesem i na ukućane, komšije i rodbinu. Ovo je bilo zanimljivo i korisno iskustvo i volela bih da učestvujem i u narednim akcijama“ – Gornji Milanovac.

„ Dok sam čitala tekst o otpadu i reciklaži, razmišljala sam koliko smo nemarni i krivi za zagađenje našeg okruženja. Nije reč samo o materjalnoj šteti već još bitnije, uništavamo prirodu, pa tako i svoje zdravlje. Mislim da recikliranje uopšte nije teško, to je samo jedna navika i stvar kulture koju treba da praktikujemo i da tako vaspitavamo svoju decu. Ako bi smo uložili samo malo truda i dali primer deci, postalo bi nam sasvim normalno da odvajamo otpad i tako pomognemo našoj planeti i svom zdravlju i kvalitetu života“ – Knjaževac.

Danas se skoro sve tehnički može ponovo iskoristiti. Ipak, mi smo i dalje društvo zagađivača jer je još uvek proizvodnja novih sirovina jeftinija od ponovnog korišćenja bačenih materijala. A troškove zagađenja i uništenja životne sredine ne uračunavamo u cene proizvoda. Proizvođači imaju slab podsticaj da prave održive proizvode i ambalažu sve dok poreski obveznici i lokalne samouprave preuzimaju odgovornost za troškove odlaganja tih proizvoda na kraju njihovog životnog veka. I dok proizvođači odgovornost za svoj otpad prebacuju na lokalne zajednice, dotle se građani koji imaju svest o tome da bi nekako trebalo sprečiti rasipanje sve oskudnijih prirodni resursa, suočavaju sa nizom praktičnih (i ne samo praktičnih) problema.

Da bi stanovnica Knjaževca iz prethodnog pasusa razdvajala otpad sakupljen u svojoj kući mora da:

- da svoj entuzijazam, baziran isključivo na potrebi za zdravijom životnom sredinom  i svesti o ograničenim prirodnim resursima, prenese na svoju užu porodicu;

- da spremi  „početna ulaganja“ za barem četiri kante ili pristojnu gomilu plaštičnih kesa koje su jeftinije a i zauzimaju manje mesta na, i onako,  maloj terasi;

- da pronađe firme koje se bave prikupljanjem reciklažnih sirovina,  uspostavi kontakt sa njima i zamoli ih da dođu po njen, pažljivo selektovan, otpad.

A u međuvremenu  treba:

- da izdrži ljubopitljivo-začuđene poglede komšija, jer se količina otpada na terasi povećava;

- da uveri svoju baku da je njeno dvorište idealno za pravljenje komposta i pripremi odgovore na pitanja „čemu sve to, kada i onako voda nosi sve, od zlih čini preko plastičnih flaša do starih guma i šporeta“;

- da izdrži besne poglede svog supruga u momentu kada u kolima pukne jeftina plastična kesa iz koje počinju da cure sokovi ostataka davno očišćenog povrća i voća;

- kada od firmi koje se bave prikupljanjem reciklažnih sirovina, dobije odgovor „mi to ne radimo, neisplativo je“ ostavi svoje kese sa metalom, plastikom, staklom i papirom pored kontejnera u nadi de će neko koga zvanično zovu „individulni sakupljač sekundarnih sirovina“ znati šta će sa tim;

- da izađe na kraj sa osećajem krivice ukoliko u „individulni sakupljač sekunardnih sirovina“ bude podvrgnut merama kaznene politike jer je uzeo nešto što mu po zakonu ne pripada;

- da na kraju meseca uredno plati javno-komunalnom preduzeću račun za odvoženje smeća po ceni obračunatoj u odnosu na broj kvadrata stana u kome živi.

I … Kako sada? Da li su ljubav prema „kutku“, odgovornost prema prirodi, briga za buduće generacije, bele medvede, domaćeg „običnog“ vuka i beloglave supove, dovoljan pokretač? Odgovor potražite u P.S.

p.s. Preporučujemo vam da pročitate knjigu Danijela Golemana „Ekološka inteligencija“.

p.p.s. Pridružite se kampanji Zelene Inicijative!

Milka Gvozdenović

Podeli svoj utisak o ovome sa nama: